Uskršnja čarolija

Rađao se novi dan u Garabaškim brezama. Dan protkan tankim i neobičnim, svilenim, srebrnastoplavim zracima, koji su veselo treperili u malom, belo okrečenom sobičku, gde je spavala niska lepotica, visokog čela, malih usnica, bujnih grudi, ali suvih ruku od rada. Svakoga dana ustajala je rano, spremala doručak za braću, majku i očuha, a potom bi je poslali na pašnjak da čuva ovce, u drugo šumadijsko selo. Tamo bi nekada i prespavala, ispod starog duda. Ljudi su joj se divili, neki je žalili što tako mora da živi, ali ona je bila zadovoljna, nikada se nije bunila, niti sa majkom ulazila u raspravu. Sa očuhom i braćom je slabo govorila. Sklanjala je za njima, slušala ih, deci pričala priče pred spavanje, ali nikada ih nije izvodila u šetnje, pratila do škole…

Stideli su je se. Osećala je ona njihove podsmehe, njihovu grubost i razmaženost. Smetala im je, a nisu znali kako da je se otarase. Najviše im nije prijalo kada odu u Niš, kod svoje baka Zlate, pa je ona izvede na sladoled, kupuje joj odelo… Za praznike je dariva i zlatom. Pokazuje joj voćnjake, livade, vodi je kroz olistalu šumu, vinograde… Devojka se smeši i zahvalno je gleda. A kada se vrate kući, nailazi na mrzovoljne poglede. To više nije mogla da podnese. Zato je, od osamnaeste godine, molila majku da je pošalje u Banat, kod prave bake, očeve majke.

– Imaš li neku drugu rođendansku želju? Da odeš do mineralne banje? – pitala bi je.

– Ne. Jedina želja mi je da upoznam svoju baku – sklapala je ruke i klečala pred njom. Ali, majka nikako nije pristajala. Njoj je mesto ovde, pored nje, pa čak iako ona ne obraća pažnju na nju.

Međutim, jednog popodneva se predomislila. Očuh je nekako čudno gledao Marijanu, i ona odluči da je pošalje na selo.

– Pa, kad toliko želiš da posetiš baku – uzdahnula je i malo se zamislila – neću ti braniti. Ali, čim prođu praznici, hoću da se vratiš – naredila je.

– Mnogo ti hvala, majko – nežno je rekla i nastavila da sklanja sudove.

Sutradan, došla im je baka Zlata iz Niša. Obradovala se kada je čula da devojka putuje. Stvarno, ovde nije imala šta da radi.

– Ideš danas sa mnom u kupovinu, da te doteram i sredim. Vodim te i kod frizera, da ti ofarba kosu. Bićeš lepa, kao princeza – govorila je iskreno. Devojci ovoga puta nije bilo nelagodno. Htela je da pokaže onoj baki kako je majka uvek vodila računa o njoj.

– Zaista si lepa! Ja ću te odvesti do sela – kazao je očuh. Lice mu je bilo vedro i nasmejano, kada je ugledao nisku i crvenokosu devojku sa zelenim očima, belog tena i rumenih usnica.

– Nema potrebe. Mogu i vozom – odbijala je.
– Ne buni se, poslušaj ga – umešala se mati, primetivši Markovu pažnju i naklonost. Namrštila se, okrenula glavu, da joj kćerka ne vidi suze u očima, pa pošla u kuhinju, da dovrši ručak.

– U redu. Hajdemo! – pristala je Marijana, ušavši u auto. Jedva je čekala da vidi baku, mislio je Marko.

– Uživaj u odmoru! – blago je uhvatio za ruku, kada se auto zaustavio pred prizemnom, ali velikom i moderno uređenom kućom.

– Hoću, hvala – izgovorivši to, izašla je iz auta.
Čovek je još malo posmatrao okolinu, nju u zelenoj i lepršavoj haljini, a potom se izgubio u poljima žita.

– Da li ovde stanuje Vukica? – upitala je jednu ženu.
– Ja sam Vukica – kazala je.
– Moja baka! – ostavila je koferče i pune kese poklona, i poletela baki u zagrljaj.

– Marijana, dete moje! – zaplakala je žena. – O, bože! Kako si porasla! – govorila je, sva raspoložena i nasmejana u licu.

– Jesam, bako – odmakla se. – I ti si drugačija sada. Pamtim te, imala si crnu, prosedu kosu, mile oči i tople ruke, koje su me hranile, donosile mi trešnje – govorila je nežno.

– Pametna si ti bakina unuka – nasmejala se. – Da znaš, još imamo onu trešnju! – dodala je. – Ali, izvoli, uđi – zamolila je. – Devojka uze koferče i podiže kese. – Da ti pomognem? – pitala je ljubazno.

– Ne, samo uzmi ove kese. Tu ima nešto za tebe i strica, za njihovu decu – kazala je i pružila joj.

– Hvala ti. Baš si pažljiva – prihvatila je poklone. – A šta tvoja majka kaže na sve ovo? – zapitala je.

– Ništa, raduje se. Puno vas je pozdravila! – kazala je, ne požalivši se nijednoga momenta na decu svoje majke.

Ušla je u dvorište, razgledala ga, divila mu se, a zatim se pozdravila sa dekom, koji je suzu pustio kada je video kako devojka liči na njegovoga sina. Samo, bila je malo niža. – A ovo su deca tvoga strica – pokazala je na dečaka i lepu devojčicu. Marijana joj je pružila ruku, ali ona joj nije uzvratila običnim pozdravom, već joj je poletela u zagrljaj. – Volim te, seko! – govorila je.
Devojku su ganule ove reči, rasplakala se. – Ona je toliko želela da ima sestru. A ja nisam htela više da rađam – pojavila se strina na vratima.

– Eto, sada joj se ispunila želja – nasmejala se starija sestra.
– Jeste. Nego, jesi li gladna? Hoćeš da ti iscedim narandže? – nudila je.
– Mogu li prvo da se raspakujem i istuširam? – zamolila je.
– Naravno, izvoli. Ovo je i tvoja kuća. Prvi put da je devojka čula, ovo pripada i tebi, slobodno, uzmi šta želiš. Mogla je da se šeta, druži sa sestrom…

Ljudi su u Perlezu bili tako prijatni i vedri, zavolela ih. Baka joj je udovoljavala, lepu joj tortu spremila, a biće i svega za praznike.

– Danas je Veliki petak! Hajde, seko, diži se, da farbamo jaja! – budila je devojčica toga jutra. – Idemo na livadu, da pronađemo detelinu za ukrašavanje! – vukla je.
– Dobro, dobro… Samo da se obučem i umijem – Marijana se digla iz kreveta.

Nije mogla da se zameri ljubimici kuće, Nedi. Bila je tako slatka i umiljata, a istovremeno i raspevana, jer je konačno upoznala svoju divnu i prelepu sestru. Pokazivala joj je slike sa svojih rođendana, vodila je kroz baštu, davala joj da čita mamine romane… Udovoljavala joj je kao niko do sada.

– Nemojte dugo da se zadržavate – zamolila ih je baka.
– Ali, bako! – bunila se devojčica.
– Molim te – pogledala je oštro.
– Ne brini se, bako. Dok trepneš, mi smo tu! – namignula je starija unuka, u lepršavoj svetlozelenoj haljini.

Livada je bila posuta maslačcima i kamilicama. Mogla se naći i po koja žuta lala i ljubičasti cvetić, neznanog imena. Ali, devojčica na to nije obraćala pažnju, ona je trčkala po travi koja se igrala sa blagim povetarcem, zastajkivala i zagledala detelinu. – Kad ti misliš da se vratimo kući? – pitala je Marijana.

– Za par minuta, kada se ispred nas stvori detelina sa četiri lista – inzistirala je ona. Nastavila je da trčkara okolo i peva, dok je devojka postajala sve napetija. Da li ju je savladao umor ili joj se srce uzbudilo? Zbog čega?

– Ja idem. A ti ostani – krenula je.
– Ne, stani! Evo je! – ubrala je detelinu.
– Gde je? – pojurila je… i tada se oko nje i jednog mladića, koji se niotkuda pojavio, obavila ona neobična i nevidljiva, nežna srebrnastoplava svetlost. Bila je to… Uskršnja čarolija. Kako i zašto, niko nije znao… ? On se srušio na nju, a devojčica se od srca nasmejala. – Ha, ha, ha! Momak i devojka! – šalila se.

– Oprosti, ja sam kriv… – izvinjavao se. – Tražio sam svoga nećaka… sakrio se od mene… – pravdao se. Brzo se digao i pomogao devojci da ustane. Zatim pogledao u devojčicu. – Ti, mala… ? – iznenadio se on.

– Danilo! – bacila mu se u naručje. – Kad si stigao? Što nas nisi posetio? Pre dva dana je bio sestrin rođendan. Da si video kakvu smo joj tortu napravili! – hvalila je baku.

– A vi se poznajete? – umešala se Marijana u razgovor.
– Naravno, i njemu baka ovde živi – objašnjavala je devojčica. – A u Novom Sadu studira – dodala je. – Mnogo je pošten i vredan, sve mu se devojke dive – nastavljala je. Marijani su pocrveneli obrazi.
– Da mi ipak pođemo kući? – zamolila je i uzela je iz ruku lepog i zgodnog mladića.

– Nadam se da ćemo imati prilike da se ponovo sretnemo.
– Svakako – prošaputala je i požurila kući.

– Baš je sladak! – govorila je devojčica. – Kao stvoren za tebe! – već ih je videla u braku.

Istog dana je mala Neda ispričala baki za neočekivan susret. – To je bilo kao u bajci, kao u ljubićima moje mame! – razgalamila se.

– Hajde, ti, princezice moja, da mi doneseš ljubičastu boju, da ofarbam još ovo malo jaja – zamolila je baka.
Devojčica sa plavozelenim očima, finim crtama lica i veselim pogledom je poslušala. Skakutala je kao zečić. Sve je ona morala da zna, da pomaže baki i sestri oko kolača, kuvala je posnu čorbu, pekla pogaču, pravila posne kiflice sa njima…

A za Uskrs su se kucali jajima, jeli supu od zeca, sladili se sitnim kolačima… Marijana nije skidala osmeh sa lica. Svi su joj postali tako dragi, nije želela da ode iz Perleza.

– Jesi li i ti nekada dobila poklon od zeke? – pitala je Neda za ručkom.

– Sada jesam. Imam vas – odgovorila je.
– I još nekoga… Sećaš se… ? – namignula je baka Nedi.
– A, da! To je najlepši poklon! – setila se. Sestra nije baš razumela šta su govorile. Ali, kako su dani odmicali, shvatila je neke stvari. Najlepšnji Uskršnji poklon je ljubav. Desila se onda kada se najmanje nadala, u trenutku kada je bilo vreme za udaju. I sada joj je bilo teško da se vrati majci. – Ovde je moje mesto, ovde pripadam – pozvala je majku drugoga dana Uskrsa, i zamolila je da joj oprosti.

– Volim te, kćeri. Budi srećna – kazala je. Devojku su ove reči raznežile. Obrisala je suze sa lica i pošla na livadu. Tamo je čekao Danilo.

– Ja se sutra vraćam u grad. Ali, ti ćeš me čekati, zar ne? Ostalo mi je još samo godinu dana, da završim studije … I onda sam tvoj … zauvek.

– Ti si mlađi tri godine od mene, Danilo – podsetila ga je.

– Kakve to ima veze? Ja te volim, želim da postaneš moja žena. Nemoj da odbiješ moju ponudu za brak! – obuhvatio je snažno rukama i spustio joj nežan poljubac na usne.
– Čekat ću te, Danilo… Čekat ću te – obećala je.

– Dolazit ću češće … da vidim kako teku radovi na našoj kući … – govorio je, provlačeći svoje prste kroz njenu mekanu i crvenu kosu. – Vilo moja, vilo moja … – šaputao je, ljubeći je po vratu i obrazima.

– Jedini moj …! – opuštala se devojka. – Čekat ću te! – neprestano je ponavljala.

Vratila se predveče kući. Baka je već oprala sudove i sklonila ih.
– Zadržala si se? – nije zvučala zabrinuto.
– Jesam. Oprosti mi – ukratko joj je objasnila.
– Nemam šta da ti oprostim. Sada si nečija i uskoro ćeš se udati. Bit ćeš veoma srećna. I ostat ćeš u našem selu, – poljubila je u kosu.
– Hoću, čekat ću ga strpljivo – prošaputala je i otišla u svoju sobu.

Te noći je dugo gledala u Nebo … i u zvezdu, plavu zvezdu, čudnu i sjajnu, koja joj se veselo smešila, a potom se izgubila u oblacima. Čekao ju je novi posao, trebalo je dotaći nova srca, vratiti veru i ispuniti želje …

• About
• Latest Posts

Željana Ginin

Rođena sam u Zrenjaninu, gde sam završila osnovnu, nižu muzičku i srednju školu. Pisanjem priča bavim se od šesnaeste godine. Uzor u pisanju mi je Milica Jakovljević Mir-Jam. Ponosna sam na selo u kome sam provela detinjstvo, Šajkaš, nadomak Novog Sada.

Latest posts by Željana Ginin (see all)