Vidoviti RadomirSpajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.Pozivi iz Srbije: 065 3651 913 ili 064 3161 083 Pozivi iz inostranstva: +381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život! |
Mama, hoćeš li ti sada umreti?
Nisam birala ovu borbu, ona je izabrala mene u trenutku kada sam imala 35 godina, troje male dece – bliznakinje pet meseci i jednu radoznalu devojčicu od sedam godina koja je već imala svoje male svetove, pitanja, snove i potrebe. Sve je počelo tiho, gotovo neprimetno. Nisam imala osećaj da u meni raste nešto što će mi promeniti život iz korena. Bila sam u stalnoj frci, u umoru, u brigama, u radosti, u svemu onome što jedna majka nosi svaki dan. Bila sam u onom periodu kad se živi brzo, kad nemaš vremena da osluškuješ sebe jer osluškuješ njih. I onda – jedan trenutak, jedna promena koju nisam mogla ignorisati. Nisam je napipala, bila je vidljiva.
Jednog dana pogled mi je samo zapeo za deo dojke, bila je to kao mala izbočina. Prvo sam pomislila da je sigurno zbog dojenja … mleko, zastoj, proći će … Bila sam u mesecima kad telo radi sto stvari odjednom, hormoni, umor, dve bebe koje koje traže svaku sekundu mog dana. Nisam htela da priznam sebi a ni drugima, ali negde duboko u meni rodio se onaj tihi strah. Zakazala sam pregled. Doktor je pogledao ultrazvukom i rekao da je to fibroadenom, benigno, nema mesta za brigu. I ako je rekao da je benigno, u meni se nešto nije smirivalo. Svaki put kada bi videla tu promenu nešto me je steglo u grudima. Nisam mogla da se opustim. Zbog toga sam u roku od par dana zakazala pregled još kod onkologa.
Pogledao me je profesionalno bez mnogo reči. I onda je zastao. Pogled mu se promenio. U tom trenutku ordinacija je postala pretiho mesto, a meni je postalo jasno da ovaj put neće biti ona rečenica koja smiruje. Rekao mi je: “Ne sviđa mi se ovo. Postoji sumnja da je maligno, mora da se uradi biopsija”.
Te reči paraju. Srce ti stane. U jednom udahu ti se ruši sve. U drugom moraš sebe da sastaviš. Nemaš vremena da se raspadneš.
Biopsija je odrađena brzo. I tada je počelo ono najteže – čekanje. Ti dani … To nisu obični dani … To je vreme koje stoji. Pravila sam se da je sve u redu.
Posle dve nedelje stigao je i taj dan. Otišla sam kod onkologa da čujem istinu. Držao je papir u ruci, pa onda pogledao u mene. Rekao je rečenicu koja mi je promenila svet. “Dijagnoza je …… zloćudni rak dojke”.
Nisam plakala. Nisam mogla ni da se pomerim. Sve oko mene je tonulo u sivilo. Strah je bio ogroman. Reči doktora više nisam čula. Ne sećam se ni kako sam ustala, ni kako sam izašla iz ordinacije. Sve je bilo magla. U glavi su mi bile samo moje devojčice. Morala sam odmah krenuti sa hemoterapijama. Nisam znala ni šta me čeka.
Imala sam osam ciklusa. Gubitak kose je brzo došao. I to me je baš slomilo ma koliko se ja pravila jaka.
A onda trenutak koji neću nikada zaboraviti. Moja starija ćerka, onako mala me je pitala: “Mama, hoćeš li ti sada umreti?”
Gledala sam u te njene okice koje su tražile istinu. Nisam imala odgovor koji bi bio dovoljno istinit, nisam smela da kažem ono čega sam se i sama plašila. I tada sam odlučila, ako već ne mogu da biram bolest, mogu da biram borbu! Nije bilo lako ni jednog dana, glava je pucala od strahova a duša je nosila teret. Ali zbog moje dece ja sam svaki dan iznova birala da ustanem. One su bile razlog da izdržim sve. Imala sam posle i operaciju, i 19 zračenja. I dan danas, četiri godine kasnije, primam inekcije. I dalje sam tu. I dalje se borim, ali sada drugačije. Preživela sam ono što sam mislila da nikada neću moći. I sada znam da moja priča može da bude nečija nada.
Zato danas govorim glasno – da budem podrška drugima.
Da kažem svima koliko je važno da se čuvamo, da idemo na preglede, da tražimo drugo mišljenje ako nam nešto ne da mira. Jer nažalost jako puno ljudi se bori, više nego što možemo i da zamislimo a ja sam mnoge nažost i izgubila. Iz ove moje borbe sam napisala i knjigu “Kroz tamu ka svetlu”, da pokažem svoj put, svoju borbu, nadu … Da svi ljudi znaju da nisu sami!
Zato pričam. Da podstaknem svakoga da ne ćuti, da ne odlaže, da veruje svom osećaju i telu. Jer život je jedan a rana dijagnoza može da bude spas.
Odlomak iz knjige “Kroz tamu ka svetlu”
