Priče koje su odraz istinitih ljudskih sudbina!

Vidoviti Radomir

Spajam rastavljene preko fotografija, isceljujem od negativne enrgije, pomažem kod psihičkih problema, neplodnosti, posla i zdravlja. Ma gde god se nalazili osetićete moju energiju.
Pozivi iz Srbije:
065 3651 913 ili 064 3161 083
Pozivi iz inostranstva:
+381 65 3651 913 ili +381 64 3161 083 Viber / WhatsUp
Jednim pozivom promeni svoju sudbinu i privuci sreću u svoj život!

Tihi nemir

Nikada neću zaboraviti taj dan kada mi je srce zamalo stalo.
Skup generacija i okupljanje u školi…
Prepoznala sam taj glas koji je sa čuđenjem zapitao:

Ko je ovo?

To pitanje se odnosilo na mene, jer me je neko predstavio.
Hm, nisi me prepoznao, a i kako bi kada sam u školi bila uglavnom u nikakvim trenerkama.
Odmah sam znala da sam se zaljubila u tebe po drugi put.

Prvi put je bilo znatno ranije. Veoma nespretno i smešno, ali da se ne vraćam na to i da ne otkrijem previše, kako te neko ne bi prepoznao za slučaj da ne budem samo ja ovo pročitala.

Osetila sam u tebi tu neku melanholiju koju mislim da je malo ko osetio i to me je povezalo sa tobom.

Nisam prestajala da razmišljam o tebi, a onda, negde nakon ponoći, ako se dobro sećam, neko mi je prišao i zapevao jednu pesmu.

Ne pričinjavaju mi se takve stvari, mada sam čisto radi skromnosti sebe pokušala da ubedim da to nisi bio ti.

Zašto sam se zaljubila odmah?

Taj prvi osećaj je oduvek kod ljudi onaj pravi, to kad te pogodi u momentu.
Ne, nisam se zaljubila zato što si se sviđao i ostalim curama, čak mi je bilo glupo da spadam gde i ostale. Bilo mi je grozno da budem deo čopora.

Nisam imala hrabrosti ni da ti dam neki znak. Bila sam princeza, povučena, nesigurna u sebe.

One su skakale po tebi, za tobom, ja sam bežala, uglavnom nisam imala snage ni da ti se obratim.
Samo jednom ili dva puta sam na nečiji pomen sela za isti sto, kada bi mi neko ko je već znao priču dobacio:

– “Hej, on ti sedi sam za stolom, nije baš raspoložen. Pokušaj da pričaš sa njim”.

I da, sela bih nasuprot tebe, ali se pokušaj pretvarao i u moje ćutanje.
Osećala sam neku napetost onih dva ili tri puta u životu kada bismo ostali sami i to sam već umišljala, kako mi se tada činilo.

Ah, da, svi su znali da mi se sviđaš, osim tebe, naravno.

Živela sam za te susrete i olakšanje je bilo što si skoro na svaki dolazio. Sećam se da si na poslednjem bio posebno neraspoložen, a onda…

Nekoliko meseci kasnije sam saznala da više nisi sam. Pokušala sam, a činilo se da sam i uspela da utišam emocije, jer zauzeto ne diram.

Susretali smo se i narednih godina.

Istinita priča: Tihi nemir

Tihi nemir

Ako sada preispitam osećaj u sebi kada bih te srela, lagala bih kada bih rekla da se radilo o ravnodušnosti.

Konverzacija je varirala od nekakvih melanholičnih razgovora, preko ironičnih prepucavanja, pa do potpunog izbegavanja.

I zašto se sve vreme pitam u čemu je naš problem ako sam uspevala da ostanem ravnodušna?

Hm, reklo bi se:
Tiha patnja

To je ona patnja koja se većinom uspešno kontroliše i teško nestaje, zar ne?
Ono nešto čisto u čoveku na šta ne može da se obruši nikakva prljavština, jer je naprosto Nema.

Poslednje što me je uznemirilo su dva sna:
Od prvog mi se oduzeo mozak, od drugog me je potpuno nestalo, kao da više ništa nisam osetila.
Onda, treća nesreća ili?

Čudno je to da te u toj meri uznemiri neki san nakon koga mesecima ne prestaješ da razmišljaš…
I tako, nadam se da se ova priča neće nastaviti, ili se pak možda nadam da hoće, ostaje da vidimo.
Sve zavisi od odluke podsvesti.
😀